Rješavanje kosovskog pitanja zahtijevat će mnogo više od dobre političke volje, a gotovo svakog dana čuju se novi prijedlozi i ideje o konačnom razrješenju "srpsko-albanskih" sporova na Kosovu i jugu Srbije.

Pitanje razgraničenja i razmjene teritorija ideja je koja je u posljednje vrijeme dobila na aktuelnosti, a činjenica da gotovo simultano o njoj govore predsjednik Srbije Aleksandar Vučić i predsjednik Kosova Hashim Thaci znak je da nije riječ o medijsko-političkom folkloru, prenosi Al Jazeera Balkans.

Tako misli i jedan od najvažnijih nezavisnih intelektualaca na Kosovu Shkelzen Maliqi, koji primjećuje da se taj narativ uvodi u javni diskurs obje zemlje baš u vrijeme koje je SAD označio kao ključno za postizanje historijskog sporazuma između dvije zemlje.

Spreman analizirati trenutnu političku situaciju i pružiti autentičan pogled iz kosovske perspektive, Maliqi političke događaje u posljednjih nekoliko mjeseci razumijeva kao dio dugotrajnijeg i složenijeg procesa. Iz te perspektive i govori kad kaže kako je očito da među kosovskim čelnicima postoji "rivalstvo", posebno kad je riječ o najvažnijem političkom pitanju, onom o razgraničenju sa Srbijom.

Čini se da se političko rješenje u odnosu Beograda i Prištine još ne nazire, ali se posljednjih mjeseci iz nekoliko izvora plasira ideja o razgraničenju na novim principima. Recimo, kosovski predsjednik Hashim Thaci nedavno je izjavio kako smatra da bi Preševska dolina, područje na jugu Srbije naseljeno isključivo Albancima, trebala biti pripojena Kosovu. Koliko su takve ideje ozbiljne, a koliko je to dio političkog folklora?

Sveobuhvatni i obavezujući politički sporazum između Kosova i Srbije nije puka ideja, a ni deo lokalnog političkog folklora nego je reč, po svemu sudeći, o ozbiljnom projektu koji je strateški smišljen u međunarodnim centrima moći. Naime, ne zagovara samo kosovski predsednik Tači ideju "korekcije" granice nego je o tome gotovo sinhrono govorio i predsednik Srbije Vučić. Nedavno je ministar spoljnih poslova Srbije Dačić priznao da je "razgraničenje" zvanična politička platforma Srbije za rešavanje kosovskog pitanja.

Zatim, ako se te lokalne izjave uzmu kao populistički folklor, ne može da se prenebregne podrška visoke diplomatije iz Vašingtona i Brisela, koja od prošle godine najavljuje istorijski sporazum, i to fiksiran za prvu polovinu ove godine. Trebalo bi, dakle, da budemo negde pred ciljem. Međutim, ako se gledaju događaji na terenu i politička retorika, procesi izgledaju kao da idu unazad, ka novom zaoštravanju odnosa. Srbija intenzivno radi na "poništavanju" priznanja ili sprečavanju učlanjenja Kosova u međunarodne organizacije (UNESKO, Interpol itd.). Kosovo je kao kontrameru  odlučilo da uvede visoku taksu od 100 odsto za robu uvezenu iz Srbije i Bosne i Hercegovine, čime je praktično obustavljena trgovinska razmena sa tim državama. A to je onda iskorišćeno kao izgovor Beograda za prekid dijaloga sa Kosovom.

Sa druge strane, ne prestaje diplomatski optimizam na Zapadu koji sporazum vidi, takoreći, kao da je nadohvat ruke.  Treba se setiti samo poruke američkog predsednika Trampa, koji je poslao pismo Tačiju i Vučiću ohrabrujući ih da se što pre dogovore i uputio poziv da se sporazum proslavi na proleće u Beloj kući.

U cijeloj regiji odluka kosovskih vlasti da uvedu carine i takse na robu iz Srbije i Bosne i Hercegovine odjeknula je kao bomba. Kosovske vlasti nisu povukle odluku ni nakon preporuka iz Evropske unije. S druge strane, na pitanju taksi pokazalo se da kosovski politički establišment nije monolitan i na površinu je isplivao sukob Thacija i premijera Ramusha Haradinaja. Koliko taj sukob pokazuje istinsku podijeljenost u kosovskoj politici kad je riječ o odnosu prema Srbiji, a koliko, kako neki politički analitičari aludiraju, način na koji se Thaci želi "obračunati" sa svojim političkim protivnikom?

Postoji svakako rivalstvo između kosovskih čelnika koje uslovljava različit pristup taksama, kao i ključnom pitanju sporazuma, "razgraničenju" Kosova i Srbije. Kao i prilikom sporazuma o demarkaciji sa Crnom Gorom, kada su predsednik i premijer Kosova takođe bili u sukobu da li je linija granice identična sa granicom Kosova u okviru SFRJ, i sada je spor nominalno o tome da li granica Srbije i Kosova treba da ostane kakva je bila 1989. ili može da se koriguje razmenom teritorija, pri čemu bi delovi severnog Kosova gde Srbi čine većinu pripali Srbiji, dok bi delovi Preševske doline, gde Albanci čine većinu, pripali Kosovu.

• Mnogo se govori i o ekonomskoj neutemeljenosti uvođenja taksi i činjenici da kosovska privreda nije dovoljno razvijena da podmiri sve potrebe u domaćoj proizvodnji. Po Vašem mišljenju, kako mislite da će se "spor" završiti i hoće li, u slučaju da takse budu ukinute, to biti Haradinajev politički poraz?

Uvođenje taksi nije bilo ekonomski motivisano nego je to više bila politička odmazda za agresivnu politiku Srbije prema Kosovu, konkretno u vezi sa učlanjenjem u Interpol. Vlada Kosova je najpre uvela umerenu taksu od deset odsto, više kao opomenu, a onda ju je povisila na 100 odsto, čime su znatno oštećeni trgovinski bilansi Srbije i Bosne i Hercegovine. Tri meseca su kratak period da bi se ocenilo koliko je Kosovo profitiralo od toga. Svakako, delomično je pospešilo domaću proizvodnju, ali će, po svemu sudeći, ceh platiti kosovski potrošači zato što se sada uvoz kompenzira sličnom robom iz drugih zemalja regiona, Grčke, Turske, Bugarske itd., koja je skuplja. Na Kosovu nije kupovana roba iz Srbije i Bosne i Hercegovine zbog brendova i navike nego zato što je bila jeftinija od konkurencije.

Kad je reč o premijeru, ukidanje taksi ne mora da znači poraz za Haradinaja. Ako se takse ukinu ili suspenduju, na čemu insistiraju Vašington i Brisel, njegova pozicija zavisi od načina na koji će to biti učinjeno. Naime, ako on bude smenjen, izgubiće vlast, ali će otići kao žrtva braneći populističku auru čelnika koji je dosledan u odbrani suverenosti i interesa Kosova. Od toga može da ima koristi na sledećim izborima, koji mogu da budu raspisani najesen. Ako, pak, ostane premijer i sam potpiše ukaz o ukidanju taksi, može da izgubi dio te aure, mada će se pravdati činjenicom da je bio pod jakim pritiskom Zapada, te da nije želeo da pogoršava odnose Kosova sa SAD-om.

Veliko pitanje koje je još ostalo nerazriješeno jest i osnivanje Zajednice srpskih općina na sjeveru Kosova. Kako se na taj proces gleda u zvaničnoj Prištini i postoji li bojazan kod prištinskih vlasti da bi to bio uvod u podjelu Kosova koja bi nalikovala dejtonski ustrojenoj Bosni i Hercegovini, dakle, nefunkcionalnoj državi?

Zajednica srpskih opština je različito zamišljana u Srbiji i na Kosovu. Srbi su hteli da obezbede izvršne funkcije u Zajednici, da bude autonomno telo između centralne i lokalnih vlasti na Kosovu. Albanci su Zajednicu videli samo kao koordinaciono telo, neku vrstu srpskog nacionalnog veća, bez ikakvih izvršnih funkcija i ovlašćenja. Ustavni sud Kosova razmatrao je ranije predlog statuta Zajednice i našao je više od 20 ozbiljnih problema kojima se kršio Ustav Kosova ili bi vodili ka opasnom dvovlašću ili instrumentu koji bi funkcionisao kao produžena ruka Beograda, sa tendencijom da postane neka vrsta mini Republike Srpske. Zbog toga se stalo sa konstituiranjem Zajednice. Čini se da je to bio i razlog zašto je za Tačija postala primamljivije ponuditi deo severa Kosova Srbiji u zamenu za deo albanskih opština u Preševskoj dolini nego stvaranje organa, makar i samo konsultativnog, koji bi za sva pitanja prevashodnu adresu imao u Beogradu, a ne u Prištini, kao što se i danas čini preko Srpske liste. Istovremeno, bez Zajednice srpskih opština ruši se ključni kompromis Ahtisarijevog plana, koji je osnova za Ustav Kosova.