Piše: Tomislav Marković

Tridesetu godišnjicu genocida u Srebrenici Srbija dočekuje u stanju pripravnosti. Državom neprikosnoveno vlada jedan čovek – Aleksandar Vučić, isti onaj što je u julu 1995. godine, kao narodni poslanik zločinačke Srpske radikalne stranke, sa skupštinske govornice urlao pretnje: “Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu Muslimana”.

Predsednik Srbije drži u svojim rukama sve institucije – od policije koja surovo premlaćuje demonstrante do pravosuđa koje pobunjene građane po hitnom postupku, od medija koji negiraju genocid i rugaju se žrtvama do ministarstava koja zabranjuju da se reč genocid uopšte pomene.

U poslednjih 13 godina, otkad je na vlasti, Vučić diktira ritam sveopštem poricanju genocida u Srebrenici, mada je i u prethodnom periodu dao doprinos tom procesu, zajedno sa brojnim drugim segmentima društva. Nijedna zvanična državna ustanova ne priznaje karakter zločina počinjenog u julu 1995. Kad je u pitanju genocid u Srebrenici, poricanje je oficijelna politika države Srbije, prenosi Al Jazeera Balkans.

Opsesivna težnja da se porekne ono što se poreći ne može, ono što je čitavom svetu poznato i temeljno dokumentovano – ponekad poprima groteskne razmere. U Srbiji čak ni Tužilaštvo za ratne zločine, kad sudi učesnicima srebreničkog pokolja, u optužnici ne pominje genocid. Što se tiče srpskog pravosuđa, u Srebrenici nije bilo genocida, tamo je izvršen ratni zločin, to je zvanična verzija priče koju besomučno ponavljaju razni državni funkcioneri već godinama.

Poricanje koje prelazi granice apsurda

Silina poricanja je tolika da često prelazi granice apsurda. Pod demokratskom vlašću stanje je bilo nešto bolje, ali i tad je genocid bio zabranjena reč, pa je tako u “Deklaraciji o Srebrenici”, koju je Narodna skupština Srbije donela 2010. godine, postignuto naizgled nemoguće – da se ne osudi genocid, već zločin “na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde”. Trebalo je mnogo mentalne ekvilibristike da bi autori teksta smislili ovu frazu i zaobišli jasnu pravnu kvalifikaciju onoga što se dogodilo u Srebrenici. To je otprilike i maksimum do kog su dobacile državne institucije.

Evo samo još jednog primera koji ilustruje pervertirano stanje stvari. Pre nekoliko godina gostovao sam u jednoj emisiji iz kulture na Radio Beogradu. Nakon što je emisija emitovana, urednik je pozvao voditelja i kritikovao ga što je upotrebio reč genocid. Gosti mogu da koriste taj izraz, ali uposlenicima javnog servisa je to strogo zabranjeno. Oni mogu da govore samo o, što bi rekla predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić, “užasnom, užasnom zločinu”. Pod sloganom javnog servisa: Vaše pravo da znate sve.

Celokupni državni aparat mobilisan je u poricanju genocida, što je svoju kulminaciju doživelo prošle godine, povodom Rezolucije Ujedinjenih nacija o genocidu u Srebrenici. U srpskim medijima vođena je višemesečna kampanja protiv Rezolucije, Vučić i njegova posluga su besomučno ponavljali besmislenu mantru kako Srbe proglašavaju genocidnim narodom, kako nam svima na čelo utiskuju žig genocidnosti, stvorena je atmosfera masovne histerije. Širom Srbije i Republike Srpske postavljeno je na stotine billboarda sa natpisom: „Mi nismo genocidan narod. Pamtimo…“ i u potpisu: „Ponosna Srbija i Srpska“.

Kultura nesjećanja

Ista poruka je blještala nad glavnim gradom Srbije, ispisana džinovskim slovima na najvećem balkanskom displeju na Kuli Beograd. Takva ulična scenografija savršeno se rimovala sa stotinama murala, grafita i stensila posvećenih Ratku Mladiću, koji se šepure po zidovima srpskih gradova, varoši i sela. Poricanje genocida je samo jedna polovina antikulture sećanja ili kulture nesećanja koju praktikuju poklonici krvi i tla – druga polovina rezervisana je za glorifikaciju ratnih zločinaca koji su taj navodno nepostojeći genocid počinili.

Na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija u New Yorku Vučić se ponašao kao neka pomahnitala ili jurodiva osoba – ogrtao se zastavom Srbije, žvakao tu tkaninu, dizao tri prsta u vazduh, navijao kao da je na stadionskoj tribini, proglašavao nekakvu pobedu, dok je u Beogradu cela Vlada Srbije gledala prenos sednice takođe ogrnuta državnom zastavom. Nakon što je Rezolucija doneta, po srpskim gradovima defilovale su kolone automobila ukrašenih neizbežnim zastavama, vozači su trijumfalno trubili, proslavljajući predsednikovu pobedu nad imaginarnim protivnikom… valjda nad moralom, etikom, savešću i poslednjim ostacima ljudskosti.

U kampanju protiv Rezolucije UN uključile su se ključne ustanove srpskog društva. Izvršni odbor Srpske akademije nauka i umetnosti objavio je saopštenje u kojem stoji da Rezolucija “ne doprinosi rešavanju bilo kog postojećeg otvorenog pitanja, pa ni ostvarenju njenog najvažnijeg proklamovanog cilja – pomirenja na Balkanu“.