Piše: Hidajet ef. Polovina

Čim se spomene Islamska zajednica, vrlo često nastanu problemi. Krenu komentari uglavnom negativni, i to, nažalost, najčešće od nas samih. Sve obično počinje pričom o članarini, pa se nastavi na dženaze, „plaćanje dženaze", ručkove, razne usluge… i stalno se ponavlja ista rečenica: „Sve se plaća, a mi već plaćamo članarinu.“

Hajde da budemo iskreni i da razjasnimo stvari. Dženaza može biti potpuno besplatna.

I sve što je vjerski obavezno u vezi s dženazom, besplatno je. Problem nastaje onda kada mi sami, često iz neznanja ili iz nemoći u trenutku tuge, prepustimo sve drugima i očekujemo da neko drugi uradi ono što po propisima nije dužan. Opremanje umrlog (gasul) najbolje je, ako je ikako moguće, da obave njegovi najbliži. U većini slučajeva ljudi to ne smiju ili se boje, i to je ljudski i razumljivo. Tada se okrenemo imamu i očekujemo da on to uradi. Ali važno je znati: imam nije obavezan gasuliti umrlog ali to radi.

Ako želiš da imam okupa tvog oca, uzme mu tahret, abdest, okupa ga i opremi s istom pažnjom kao što bi to radio svom najbližem, red je da se taj posao plati. Ne zato što je to „naplata dženaze“, nego zato što je to dodatni posao koji nije njegova obaveza po pravilima islamske zajednice a mi mislimo da to mora baš imam.

Možda bismo svi više cijenili taj posao ( gasul ) kada bismo bar jednom otišli u gasulhanu i vidjeli kako se to obavlja, s koliko pažnje, sabura i dostojanstva. Ćefine možeš sam obezbijediti za svog oca. Nema potrebe da ti ih iko „prodaje“. Namiriši umrlog lijepim mirisom, nježno i s poštovanjem, kao što bi volio da neko sutra uradi tebi. Tabut može napraviti neko tvoj, po mjeri, za tvog babu. Kabur možeš iskopati s rodbinom i prijateljima. Naslone pripremiti, bašluke postaviti da se zna mjesto kabura.

Imam će klanjati dženazu, e to je njegova obaveza. Proučit će ono što treba poslije ukopa, a lijepo je i da se najbliži pridruže imamu sa učenjem kratkih sura. Ja-sin poslije dženaze u džamiji može se proučiti bez kahve, bez ručka i bez ikakve nadoknade.

U tom slučaju, dženaza je završena bez ijedne marke, ako si gasul i ostale poslove obavio sam ili s porodicom. Ako je imam gasulio i opremao umrlog, onda je pošteno i ljudski da se to plati. To nije „naplata dženaze“, nego plaćanje rada koji nije njegova obaveza.

Četresnicu, ako želiš, možeš proučiti sam: 40 Ja-sina, svaki dan po jedan. Polugodišnjicu, godišnjicu, a to su adeti džematlija a ne zajednice, hatmu učiš svom babi, i najbolje je da porodica uči, niko to ne brani i niko to ne naplaćuje.

Na kraju dolazimo do suštine: ništa se ne mora platiti kad je dženaza u pitanju, osim ako sve obaveze koje su i naše prepustimo drugima. Sve je do nas. Dženaza nije trgovina. Ali ni tuđi rad nije nešto što se podrazumijeva. Prije nego što optužimo, hajde da pokažemo malo empatije i prema imamima, i prema džematu, i prema ljudima koji u teškim trenucima često ne znaju šta je obaveza, a šta izbor.

Napomena: Stavovi izneseni u tekstu odražavaju mišljenje autora, a ne nužno i stavove Bosnina News Service